Civilizacija očuvana u kamenu: Vinčanski sistem vrednosti i začeci trgovine

U prethodnom blogu o Vinči upoznali smo se vinčanskom gradnjom i otkrili tajnu iza veštačko arheološkog brda koje je nastalo posipanjem sloja zemlje preko dotrajalih kuća za koje smo utvrdili da su već u kamenom dobu bile energetski efikasne. Iako je taj nalaz za sebe dovoljan da se Vinča definiše kao napredna civilizacija, ta priča otkriva tek mali deo onoga zbog čega je ova civilizacija u starijem kamenom dobu bila izvanredna. Danas ćemo pričati o još dva povezana fenomena koji su u svom sudelovanju dozvolili Vinči da u trajanju od preko 1000 godina bude trgovinski centar Evrope – danas govorimo o društvenom sistemu vrednosti i o trgovini.

Iako je činjenica da će ovaj arheološki lokalitet otkriti značajne stvari tek tokom decenija koje slede, na osnovu do sada obavljenih istraživanja stoji kao fascinantan nalaz da u Vinči nema tragova sistemskog nasilja – odnosno ratova. To, međutim, ne znači da u Vinči nije bilo nasilnika. Bilo ih je, kao i svuda, ali svi do sada pronađeni tragovi nasilnog ponašanja ukazuju na to da je u pitanju bilo individualno nasilje. Ono što je barem u nekoj meri bilo zaslužno za ovakav razvoj vrednosti pronalazimo u činjenici da u Vinči takođe nije bilo društvenog raslojavanja. Prema rečima arheologa i kustosa Dragana Jovanovića, upravo u vrednosnom sistemu koji zabranjuje “život od tuđeg rada” i koji marginalizuje nasilnike treba tražiti uzroke napredne organizacije društvenog života u Vinči.

Priznaćete, to ne zvuči previše fascinantno kada se u mislima pojavljuje stereotipna slika nekog malog, jednostavnog i nerazvijenog društva. Međutim, Vinča je bila sve sem mala, jednostavna, i nerazvijena. Što se tiče srazmera, Vinča je obuhvatala teritoriju koja je znatno veća od današnje Srbije. Što se tiče jednostavnosti, stvar je malo komplikovanija – uniformnost pronalazaka ukazuje da raznolikost u načinima života nije bila zapanjujuća, ali pri našoj oceni trebalo bi više da se osvrnemo na pitanje da li su bili zadovoljeni neophodni uslovi za tu raznolikost. Ako mislite da jesu – na pravom ste tragu. Jednostavnost Vinčanske kulture je možda i njena najveća vrednost, upravo zato što Vinčanci jednostavno nisu morali da žive jednostavno. Kako to znamo?

Arheološki nalazi ukazuju da se u Vinči, tokom starijeg kamenog doba javljlaju prvi trgovci. Do toga je došlo relativno spontano: početak bavljenja poljoprivredom ukinuo je nomadski način života, i ljudi su se skućili. I ubrzo zemlja je počela da daje više nego što su bile potrebe stanovništva – dakle javljaju se viškovi proizvodnje. Viškovi u proizvodnji su tako “dozvolili” da se deo stanovništva više ne bavi poljoprivredom već da može putuje i razmenjuje dobra, odnosno da donosi nazad u Vinču ono što ona nije pružala.

Jedna od najznačajnih stvari bio je opsidijan – vrsta vulkanskog stakla koju su vinčanski trgovci nabavljali čak sa Karpata. Iako izgleda prelepo, Vinčanci nisu nabavljali opsidijan za dekorativne svrhe. Naprotiv, njegovi oštrina pokazala se kao izvanredna karakteristika u pravljenju jedne svima poznate poljoprivredne alatke – kose, ali i mnogim drugim. Tu se nisu završavale trgovačke putešestvije. Na isti način Vinčanci su nabavljali i tuzlansku so, a pored stvari koje su donosili iz okoline, Vinčanci su imali jedan oduvek cenjen resurs – boje koje su dobijali drobljenjem i mlevenjem ruda. Pre svih, tu je bio cinabarit – ruda koja je davala prelepu crvenu boju koju po toj rudi i zovem cinober. Ovo je možda bio i najznačajniji resurs s obzirom da je crvena boja oduvek i svuda bila jako tražena i cenjena. Zatim, sa Avale su Vinčanci izvlačili i malahit, od kog se dobijala lepa nijansa zelene boje, azurit koji je davao plavu, a Avala je bila bogata i crvenim i žutim okerom. Donošenjem opsidijana i soli, uz već postojeće jako tražene boje – Vinča je postala trgovinski centar: umesto da se svaki resurs nabavlja sa mesta od kog potiče, bilo ga je moguće nabaviti u Vinči.