Strong and Powerful Brandy
„Ove godine šljiva je dobro rodila. I kruška i kajsija“ – kazaće mi nešto kasnije Rajko, zvanično moj „drugi rođak“, a nezvanično ujak; u svakom slučaju čovek kog retko viđam, a i tada pred mene uglavnom iznese slatko i kafu uz razgovore koji nisu naročito dugi. Rajko živi u svom rodnom selu, u kući pored rodne kuće mog dede, i ovaj put ga zatičem u velikom oblaku gustog dima koji se izvio iznad kazana u kom se peče rakija. Pozdravlja me u svojoj standardnoj i jednostavnoj odevnoj kombinaciji, od koje štrči samo prastari roze kačket na kom piše „Miami beach“; kačket koji je bez mnogo dvoumljenja barem koju godinu stariji od mene. Sam kraj leta i početak jeseni predstavlja sezonu za pečenje rakije, i krajičkom oka primećujem da je Rajko plavom kredom na belom zidu ispod broja 2022 već lupio deset recki. Pretpostavljam, u pitanju je deseti kazan koji je završio u ovoj sezoni. „Drago mi je da si sad došao, dok pečem, dođi posle da probaš šljivu od prošle godine“ – zove me Rajko a ja mu odgovaram da bih radije čuo priču o tome kako pravi rakiju. „Dođi, dođi, ove godine šljiva je dobro rodila. I kruška i kajsija. Za jedno sat i po stavljam novu turu.“ Na kratko se gubim u misli kako se reč „šljiva“ u jednom času odnosi na rakiju u drugom na voćku, i čini mi veliko zadovoljstvo što mi razumevanje dolazi prirodno. U sledećih sat vremena pokupio sam kesu opalog oraha i pronašao poneku dobru jabuku na zemlji, a zatim sam se uputio u dvorište do mog, na veliku lekciju koju ovde prenosim po svom najboljem sećanju.
PRVI KORAK: Branje i skupljanje voća
„Prvo moram da skupim voće“, kaže mi Rajko „to ti je uvek prvi korak“. Iza nas se nalaze šest velikih gumenih buradi, visine preko dva metra i prečnika oko metar možda i više. Pitam se koliko tu staje voća, a ubrzo dobijam i odgovor na to nepostavljeno pitanje. „I sve ti zavisi od toga koliko rodi. Ove godine, šeasnaest tona šljive, kajsije i kruške, prošle godine šest, pretprošle deset. Baš dobro je rodilo“.
DRUGI KORAK: Fermentacija
Plod šljive nije neophodno ali jeste najbolje razmuljati tako da se koštice odvoje, i proces pakovanja u burad mora biti brz da se šljiva ne bi ukiselila. Rajko mi govori da on pre pečenja rakije čeka da prođe 21 dan, odnosno tri nedelje. Pitam ga dodaje li još nešto u voće, a on odgovara negativno; nisam siguran da li se to odnosi i na kvasac ili se kvasac podrazumeva.
TREĆI KORAK: Pečenje (destilacija)
Pokušavam da razumem proporcije „gubitka“, kako se meni čini sve što mi ujak govori. Ako sam dobro shvatio, od šljive do rakije masa se izgubi deset puta. Od sto kilograma šljive dobije se između 10 i 12 litara meke rakije.
Kao potpunom laiku, jedna uopšteno jednostavna procedura meni izgleda zapanjujuće komplikovano. Povrh kazana (unutar koga plamti vatra) proliva se fermentisana šljiva. Od toga kazana polazi cev koja je ključna za ceo proces; naime, rakija nastaje alkoholnim isparavanjem i cev je zadužena da tu paru prebaci do kotla. Kotao je ključan: u njemu se nalazi cilindar za hlađenje. Rajko mi govori da pipnem kotao pri dnu, i zaista, voda koja se u njemu nalazu je ledena. Međutim vidljivo je da sa vrha izlazi dim, pa tako učim da je vrh hladnjaka očekivano vruć na dodir, mada ne previše. U samom dnu kotla primećujem cev iz koje polako curi bezbojna tečnost i kapa u jednu flašu, koja se nalazi u trećem i poslednjem sudu. Rajko mi govori da prvih litar, litar i po, meke rakije sadrže najviši procenat etil alkohola, te da ih on uvek odvaja i zatim prosipa. Sve što prekapa u poslednji sud je meki alkohol.
ČETVRTI KORAK: Prepečenica
Nakon potpunog oduševljenja ovom naoko jednostavnom a zbilja komplikovanom metodom, pitam Rajka kako to drugi rade. On mi govori da je proces uvek isti, ali da ima ljudi koji je prave na plin umesto na vatru. „Možda ja tu pravim grešku“ kaže mi Rajko, „ali verujem da je kvalitet bolji ako se ova prva rakija još jednom prepeče“. Ta prave rakija izlazi na 60 stepeni, i da bi to umanjili i uopšte ubrzali proces, neki proizvođači dodaju destilovanu vodu i spuštaju rakiju na 40-45 stepeni. Rajko priznaje da on to radi isto sa kruškom i kajsijom, ali „sa šljivom nikad“. U procesu ponovnog pečenja meke rakije, izgubi se još četrdeset posto mase, tako da umesto da od 100kg šljive dobije 10 litara rakije, Rajko dobija oko šest. I nije mu krivo.
Rajko mi kaže da upamtim da rakiju u prodavnici kupuje samo onaj ko nema nikog ko je pravi ili ko ne zna nikog ko je pravi. Njemu je važno da se rakija koja se povezuje sa njegovim imenom povezuje sa visokim kvalitetom, te mi iznosi prošlogodišnju rakije na degustaciju: šljiva i kajsija su na meniju. Obe izvanredne, i postaje mi vrlo brzo jasno zašto je Rajku važno da održi kvalitet. „Šljiva ti je bolja,“ kažem mu na šta mi on odgovara sa „E čekaj, čekaj“ dok se vraća u svoj podrum.
U Beograd sam se vratio sa tri litra domaće prepečene šljivovice. Dve litre u flaši koka kole, a litar u flaši neke vode. „Prespi ti posle“ govori mi Rajko, i ne slutivši pritom da je upravo u takvom pakovanju barem pola šarma „domaće rakije“.
Serbian 
English 
Russian 
Chinese 
