Vožnja kajakom kanjonima Uvca
„VAŠA PRIČA“
Putovanje je jedan od mojih omiljenih hobija. Kada sam bio mladji uglavnom sam putovao po inostranstvu na „party“ obilaske i najpoznatije lokacije. Kada sam prešao tridesetu, počeo sam da cenim druge stvari i shvatio sam koliko je Srbija prelepa zemlja i koliko ima da ponudi. Moja nedavno otkrivena strast za kampovanjem pomogla mi je da bolje razumem prirodu, da se opustim i pronadjem unutrašnji mir.
Ovoga puta, kao destinacija, odabran je kanjon Uvca, prelepi meandri reke Uvac, njegova flora i fauna. Kada idem na kampovanje sa prijateljima, uglavnom pratimo par rutina:
- Guglamo ime mesta koje posećujemo i dodamo reč kamp
- Napravimo čvrst dogovor da započnemo naše putovanje odmah nakon posla (da bi bolje iskoristili vreme) i da niko ne kasni
- Neko će ipak kasniti i stićićemo na konačnu destinaciju daleko posle ponoći i postavljati šatore umorni, u mraku.
Za početak, nakon što se skupimo, unesemo GPS koordinate i naš put počinje. Nakon prijatnog putovanja, mrak je pao i mi samo što nismo stigli na destinaciju koju GPS pokazuje. Jedini problem je bio to što je tačka koju je GPS pokazivao bila par stotina metara dalje od željene destinacije, a nije bilo puta do nje! Ruralna mesta u Srbiji nemaju redovan saobraćaj, naročito posle ponoći. Posle nekog vremena, automobil je prošao i vozač nam je rekao da moramo da se vratimo par kilometara i predjemo na prašnjav, neobeležen put, paralelno sa onim na kojem smo bili. Ok, sve je u redu, stigli smo na kamp mesto, postavili šator i otišli na spavanje.
Sledeći dan je bio opuštajući, prvo smo zapalili roštilj. Uživam u procesu pečenja mesa (za razliku od mojih prijatelja), možda čak i više nego u jelu. Procedura je jednostavna, držim hvataljku u jednoj ruci i balansiram sa pićem u drugoj. Vatra ne bi trebalo da bude jaka i rešetka bi trebalo da bude na najvišem mestu na roštilju. Prvo, ispečemo mesto sa većim procentom masti, onda ostatak mesa i na kraju stavimo krompir u ćumur kao dezert. Njam! Pre nego što je roštiljanje završeno, naše kamp komšije iz Holandije ponudili su nam da prezalogajimo nešto, a posle toga smo mi njih pozvali na srpski roštilj. Posle obroka, otišli smo na plivanje u jezeru i konačno spremili još jedan roštilj za večeru. Život je lep.
Sledećeg dana, otišli smo do mesta odakle će naša vožnja kajakom početi (bilo je dalje nego što smo očekivali). Nakon upoznavanja, shvatili smo da je naš skiper stvarno super/fin dečko, pravi avanturista. U početku, počeli smo da se trkamo (4 kajaka sa po dve osobe), ali nakon što smo se malo umorili i bili daleko ispred grupe, počeli smo da se divimo lepotama prirode. Bez sumnje, najfascinantniji su bili Beloglavi supovi, prelepe ptice, ugrožena vrsta koja je pronašla svoj dom u kanjonu Uvca.
Nakon mnogo veslanja, počeli smo da razmatramo da sečemo meandre pešaka, sa kajacima na ledjima, da bi uštedeli par kilometara. Naravno, odustali smo od ove ideje. Najzad, stigli smo do obale i počeli da se penjemo do najpoznatijeg od mnogih vidikovaca sa interesantnim imenom – Molitva. Ovde je skiper pitao ko želi da pešači veoma dugačak put i napuni vodu na prirodnom izvoru. Naravno, ja sam se prijavio. Napunili smo vodu i stali smo kod jednog ruralnog domaćinstva da bi kupili poznati Sjenički sir. Nakon toga, sastali smo se sa grupom na vidikovcu, uslikali gomilu slika i vratili se čamcima.
Na kraju, ušli smo u pećinu kajacima. Skiper je vodio svetlom njgovog mobilnog telefona. Požurivali smo ga dalje i dalje, veslali među stalaktitima. Pećina je bila osvežavajuća, mnogo hladnije nego napolju. Skiper je rekao da nikada nije bio tako duboko u pećini; da li je to istina? Ne znam.
Naš uzbudljiv put do kanjona Uvca se završio, sutradan me je svaki mišić boleo od veslanja. Da li je vredelo? Definitivno. Rado bih ponovio ovu avanturu jednog dana i naravno, uradio bih to ponovo sa istim prevoznim sredstvom.
POŠALJITE NAM VAŠE AVANTURE U SRBIJI I MI ĆEMO PODELITI VAŠE PRIČE
Serbian 
English 
Russian 
Chinese 
