Jovan Cvijić i etnografska istraživanja Balkana
Jovan Cvijić je bio srpski naučnik koji je spojio nauku, patriotizam i humanost. Rođen je 11. oktobra 1865. godine u Loznici. Njegovo ime stoji u temelju srpske geografije i u imenima mnogih škola u Srbiji, ali i u širem okviru evropske nauke. Bio je istraživač koji nije posmatrao svet iz kabineta, već ga je spoznavao hodajući po njegovim brdima, selima i rekama. Ceo život je posvetio proučavanju Balkanskog poluostrva i njegovih naroda, uveren da nauka ima zadatak da služi čoveku. U vremenu ratova, društvenih lomova i promena, ostao je veran ideji da se život mora korisno utrošiti i to za dobro zajednice i budućnost narednih generacija.
„Život je za to da se korisno utroši“
Jovan Cvijić je živeo svoju misao ,,Život je za to da se korisno utroši’’. Verovao je da nauka ima smisla samo ako služi čoveku i zajednici. Njegov opus rada obuhvata preko 150 naučnih studija i članaka. Putovao je po celom Balkanu, zabačenim i odbačenim mestima, beležio je običaje, govor, navike i način života ljudi. Kao profesor, istraživač i predsednik Srpske kraljevske akademije, Cvijić je spajao nauku i društvenu odgovornost. Radio je s ogromnom energijom i verom u napredak. Kao izuzetan organizator brojnih ekspedicija, koje su ga vodile i u najnepristupačnije krajeve Balkana, Cvijić je razvio sklonost ka temeljnom, empirijskom proučavanju. Kasnije je ta iskustva uobličio u široko zasnovan naučni pristup koji je obeležio njegov rad.
Bogat opus
Svoju naučno-istraživačku karijeru započeo je radovima o kraškim oblicima u istočnoj Srbiji, među kojima su „Ka poznavanju krša Istočne Srbije“ (1889), „Pećine i podzemna hidrografija u Istočnoj Srbiji“ (1893) i „Karst“ (1895). U zrelom dobu objavio je značajne studije poput „Đerdapske terase“ (1922) i „Karst i čovek“ (1925). Tokom više od tri decenije rada ostavio je iza sebe nekoliko stotina naučnih radova, a kao krunu svog istraživanja napisao je kapitalno delo „Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje“.
Etnografska istraživanja Balkanskog poluostrva i politika
Život ljudi na Balkanskom poluostrvu je spoj naroda, civilizacija, religija, zajedničkih, ali i isključivih identiteta. Cvijićeva antropoetnografrska istraživanja stanovništva imala su ogroman značaj za razumevanje naroda Balkana. Njegova knjiga ,,Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje’’ postala je osnov za proučavanje etničkih i kulturnih procesa u regionu. Istraživao je narodne tipove, migracije i međusobne uticaje naroda.
Jovan Cvijić je tokom svojih istraživačkih putovanja prolazio kroz teške društvene i političke okolnosti, često se izlažući opasnostima, posebno u oblastima koje su do Prvog svetskog rata bile pod vlašću Turske i Austro-Ugarske. Upravo na tim putovanjima, dok je neposredno upoznavao život i običaje naroda Balkanskog poluostrva, rodilo se njegovo interesovanje za etnografska, političko-etnografska i kasnije psihosocijalna pitanja. Sam je isticao da se nije od početka interesovao za nacionalnu politiku, folklor i etnologiju.
Studentima je govorio da škola i politika ne idu zajedno
Etnografija nikada nije bila samo nauka, već je i politčka važna. Cvijićeva istraživanja služila su i kao argument u državnim pregovorima i teritorijalnim sporovima u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca. Svojim studentima govorio je da se klone poltike i da škola i politika ne idu zajedno. Ipak, njegova dela su imala i politički odjek – njegovo poznavanje terena i naroda bilo je dragoceno za argumente o državnim interesima.
Akademski rad i osnivanje Univerziteta u Beogradu
Nakon ukidanja Velike škole, preteče tada osnovanog Beogradskog univerziteta 12. oktobra 1905. godine, Jovan Cvijić postao je jedan od prvih osam redovnih profesora. Uz njega su bili i Jovan Žujović, Sima Lozanić, Mihailo Petrović Alas, Andra Stevanović, Dragoljub Pavlović, Milić Radovanović i Ljubomir Jovanović. Ova osmorica su postavili temelje univerzitetskog sistema u Srbiji i birali prve kolege u zvanje redovnih profesora.
Cvijić je predavao geografiju, ali je njegovo predavanje prevazilazilo granice jedne discipline.
Bio je rektor Univerziteta u Beogradu dva puta, a podstakao je stvaranje ostalih univerziteta po Srbiji. Kao rektor Univerziteta u Beogradu, zalagao se za akademsku slobodu i modernizaciju nastave, na fakultetima i u gimnazijama. Smatrao je da gimnazijsko obrazovanje treba da traje 7 godina, jer studenti moraju što ranije da se uključe u samostalan život i rad. Danas je ovaj njegov citat o značaju gimnazijskog obrazovanja jedan od najčešće citiranih.
„Gimnazija formira inteligenciju i karakter, možda više, snažnije i u nekim pravcima dublje nego univerzitet; ona je od velikog uticaja na duh i moralnu vrednost budućih intelektualnih naraštaja. Pored univerziteta, od nje najviše zavisi kakva će se moralna i duhovna atmosfera razviti u državi, kakav će tim dobiti njena civilizacija, i naposletku da li će se usporavati ili ometati razvijanje velikih ličnosti, u kojima se do najvećeg stepena izražavaju osobine jednog naroda“.
Serbian 
English 
