Balet kao stanje: Put Đorđa Kalenića između scene, tela i intuicije

Balet se često posmatra kroz disciplinu, tehniku i scenu. Ređe kroz unutrašnji proces, sumnju, iscrpljenost i intuiciju koja vodi odluke. U razgovoru sa Đorđem Kalenićem, mladim baletskim umetnikom čiji je profesionalni put vodio od prvih plesnih koraka, preko velikih međunarodnih projekata i intenzivnog rada u Rusiji, pa sve do povratka u Beograd, balet se pojavljuje upravo kao takav prostor – ne samo rada, već i dubokog ličnog iskustva. U ovom intervjuu, Đorđe govori o tome kako je pronašao balet, kako ga je balet oblikovao, i zašto je slušanje sopstvenog tela i unutrašnjeg osećaja postalo ključno za njegov dalji umetnički put.

Đorđe, šta je za tebe balet?

Za mene je balet najprirodniji način da izrazim ono što nosim u sebi. Nekada sam mislio da je balet beg iz stvarnosti, ali danas mislim suprotno – to je mesto na kojem realnost najjasnije osećam. Ne spolja, već iznutra.
Balet za mene zapravo nije mesto, već stanje. Stanje u kojem se osećam najlepše, ponekad čak kao da lebdim. Balet je nešto što mi zaista mnogo znači – možda najviše od svega što imam, i siguran sam da će tako ostati i ubuduće. Svako jutro ustajem sa uzbuđenjem jer znam da idem da radim balet.
To je ono što me nosi kroz život. Zahvalan sam što postoji, što je pronašlo mene i što sam ja pronašao njega. Kroz balet sam naučio da se duboko povežem sa sobom, i mislim da je upravo to najveća vrednost koju mi ova umetnost daje.

Kada si ti zapravo otkrio balet?

U suštini, sve je krenulo od igre. I danas mislim da je igra osnova svega, a da sam se ja kasnije samo profesionalno usmerio ka baletu. Počeo sam sa show-danceom i jazz-danceom, više iz radoznalosti – drug i drugarica su već išli, pa sam hteo da vidim kako to izgleda. Bilo mi je zabavno i to je u tom trenutku bilo jedino važno.
Ljudi su govorili da imam talenat, ali ja tada nisam znao šta to zapravo znači. Samo sam osećao da me igra zanima i ispunjava, i hteo sam da je istražujem dalje. Slušao sam savete onih koji su imali više iskustva i oni su me polako usmeravali.
Prelomni trenutak desio se kada me je Ana Pavlović odvela kod moje prve pedagoginje Ivanke Lukateli. Ubrzo nakon toga otvorila se iznenadna audicija u Narodnom pozorištu za projekat Satori Sergeja Polunjina. Znao sam ko je on, gledao sam snimke, to je bilo negde oko izlaska Take Me to Church. Sve mi je to bilo izuzetno zanimljivo, ali tada nisam imao predstavu o razmeri tog sveta.
Na audiciju sam otišao gotovo iz zabave – i upravo tamo sam shvatio da će to biti balet. Da je to pravac kojim želim da idem i „oklop“ koji ću nositi dalje.

Kako je prošla audicija i šta se zatim dogodilo?

Audicija je bila u Beogradu i pojavilo se jedanaest dečaka. U najužem izboru ostali smo nas trojica, a Sergej Polunjin je na kraju izabrao mene. Zanimljivo je da su kasnije i preostala dvojica iz tog kruga postali stipendisti Polunjin fondacije. Meni je to bio još jedan znak da me je sam balet, na neki način, stalno pronalazio i vodio. Tada sam prvi put jasno osetio: to je to, na svom sam.
Nakon toga usledio je moj prvi veliki projekat – Satori, koji se igrao u Parmi i Modeni. Za mene, u tim godinama, to je bilo gotovo nezamislivo iskustvo. Da takav svet uopšte postoji. Probe su bile svakodnevne i zahtevne, ali meni to nije bilo teško – naprotiv, jedva sam čekao svaki novi dan.
Do tada sam dolazio iz takmičarskog plesa i imao sam snažnu potrebu da se pokažem. Međutim, na sceni se desilo nešto potpuno drugačije. Kada se predstava završila i kada sam izašao pred publiku, prvi put sam osetio ono što danas osećam svaki put kada izađem na scenu. Aplauz i energija koja je kružila između publike i nas – to je bilo nestvarno iskustvo. U tom trenutku sam samo pomislio da želim sve da dam kako bih taj osećaj mogao da doživljavam iznova.

Nakon toga dolazi projekat u kojem si zaista počeo da gradiš svoje ime. Kako je izgledao?

To je bio projekat Raspućin. Prvo je igrana predpremijera u Moskvi – iako sam ja isprva znao samo za planiranu premijeru u Londonu, a kasnije se projekat nastavio i igrali smo u Cirihu, Uzbekistanu i Budimpešti, a potom su ga preuzele mlađe generacije.
Tumačio sam ulogu carevića Alekseja. To je bila veoma zahtevna uloga, posebno glumački. Od samog početka su mi objašnjavali da moram da upoznam osobu koju igram – ko je on bio, kakav mu je bio život, kako se kretao, kako je razmišljao. Istraživao sam i njegovu bolest, leukemiju, šta ona znači i kako utiče na čoveka.
Najvažnije što sam tada naučio jeste razlika između glume i bivanja u ulozi. Niko mi nije govorio: „Glumi to.“ Umesto toga, pomagali su mi da razumem lik i da postanem on, a ne da ga imitiram. Danas često čujem: „Ti si u ovoj ulozi to i to, dakle samo glumi da si uzbudjen, uplašen i slično.“ A ja sam još tada sam već shvatio da je umetnički proces mnogo dublji.
Sećam se scene u kojoj Aleksej leži na krevetu, pred sam kraj, dok car i carica igraju. Sećam se tačno tih osećaja – bola, emocije, trenutka kada dolazi spasitelj, Raspućin, kojeg je igrao Sergej Polunjin. To su emocije koje se ne mogu uvek izazvati u sali za vežbu. Scena je posebno mesto. Ne znam da li postoji nešto sa čim mogu da uporedim intenzitet tog iskustva. Bilo je snažno, duboko i za mene prelomno – i uspeo sam da u tu ulogu uđem potpuno.

Ti si, praktično, ušao u profesiju „na velika vrata“, a tek potom krenuo sa formalnim školovanjem. Kako je to izgledalo?

Ljudi sa kojima sam radio su me vrlo brzo usmerili ka tome da moram da se školujem, verovatno i u inostranstvu. Između tih projekata otišao sam na takmičenje u Beču, gde sam izveo svoju koreografiju i bio deo gala večeri sa odabranim nastupima. Tamo sam i primljen u školu.
Moram da kažem da mi je dolazak u Beč, posle svega što sam već prošao na sceni, bio veliki šok. Odjednom sam ušao u sistem u kojem umetnički dojam i kreativni proces nisu u prvom planu – sve se zasniva na formi i disciplini. Baletske škole nas, zapravo, stavljaju u vrlo precizan okvir koji je neophodan da bi telo kasnije moglo da iznese umetnički proces na pravi način, da bude fizički spremno i pouzdano.
Moj put je, međutim, bio obrnut. Ja sam prvo naučio kako se ulazi u ulogu i kako se gradi umetnički izraz, a tek kasnije sam shvatio koliko su baza, tehnika i disciplina neophodne. Zbog toga mi je u tom trenutku bilo teško i neobično. Ali danas mislim da me je baš takav put usmerio ka tome da uvek tragam za umetničkom slobodom i daljim istraživanjem sebe kroz balet.
Vidim da to mnogima u ovoj profesiji nije primarni fokus – često je važno samo da se igra, da se ide iz predstave u predstavu. Meni je, međutim, važno da me svaka uloga izazove, da me pomeri dalje i da kroz nju otkrijem šta još mogu da postanem. Jer verujem da umetnici upravo kroz uloge otkrivaju sopstvene mogućnosti. Na sceni mi, ako uspemo, zaista postajemo te uloge koje igramo.

Iskustvo u Rusiji često se opisuje kao izuzetno intenzivno. Šta ti je tamo predstavljalo najveći izazov?

Pravi izazov bio je sistem i tempo rada. Nakon školovanja u Študgartu otišao sam u Mihajlovski teatar u Sankt Peterburgu, znajući da tamo idem pre svega zbog iskustva. U početku se ritam postepeno gradio, ali vrlo brzo sam se suočio sa tempom kakav, po mom mišljenju , ne postoji nigde u Evropi.
Igrali smo između pet i sedam predstava nedeljno, a svake sedmice sam izlazio u najmanje dve ili tri različite uloge.- Sa takvim ritmom gotovo da nema vremena za oporavak. Dešavalo se da uveče ne mogu da zaspim jer mi muzika iz predstave i dalje odzvanja u glavi i da sam idalje vezan za lika iz te predstave, a morao sam da se lepo naspavam i obnovim jer bih već sutra imao jednu ili dve predstave sa potpuno drugačijim ulogama.
-Shvatio sam da je to izdržljivo neko vreme, ali dugoročno nije zdravo. Emocije su izuzetno jake, adrenalin stalno prisutan, hormoni neprestano stimulisani. Krenuo sam da se zapitkujem kako su stariji umetnici onda uspeli da žive takav život dugi niz godina i počeo da ih posmatram.
Vremenom sam primetio da mnogi umetnici u takvom sistemu zapravo ne ulaze u uloge, već ih samo „odigraju“ da bi odradili posao. Posebno kada su u pitanju uloge koje nisu precizno karakterološki definisane – recimo, kada igraš „narod“. Umesto konkretnog lika, npr. Španski narod, umetnici bi samo “odigrali” da su oni tu bilo koji narod bez dubljeg ulaženja i udubljivanja u lik.
Pokušao sam i sam tako da radim. Nakon predstave sam dobio potpuno uobičajene komentare, ali je moj osećaj iznutra bio potpuno pogrešan. Kada sam kasnije gledao snimak, sve je tehnički bilo jednako dobro kao i kada sam dublje ulazio u ulogu – ali unutrašnje zadovoljstvo nije postojalo kao tada. U toj situaciji sam shvatio da za mene takvog kakav sam, taj sistem igranja izgleda nije kompatibilan.
Od trenutka kada sam prvi put na sceni osetio snažne emocije, to je za mene postao standard. Smatram da scena ne treba da bude ništa drugo osim tog prostora punog emocije. Te mi je postao izazov kako da u takvom ritmu ostanem zdrav – kako da prođem kroz sve te predstave, da pritom telu dam san, hranu i oporavak, a da istovremeno zadržim smisao zbog kog se bavim ovim poslom, a to je taj snažan osećaj na sceni svakog puta.
Dešavalo se da imam probu za drugi čin predstave u pauzi posle prvog čina, koji sam pritom ceo proveo na sceni. U takvom ritmu sam primetio da umetnički proces polako nestaje. Nije bilo vremena za razgovor o ulozi, o značenju gesta, o izrazu i emociji. Sve se svodilo na to da se predstava odradi i ide dalje. Čak i kod novih produkcija, koje su bile retke, mnogo toga se učilo sa video-snimaka, a korekcije su uglavnom bile tehničke. Nije bilo prostora za dublje razumevanje uloge – delom i zbog situacije u Rusiji, gde je u tom periodu bilo vrlo malo koreografa ,a posebno savremenih koreografija.

Kako si počeo da osvešćuješ svoje telo i da vežbanje ne doživljavaš samo kao fizičku kondiciju?

U početku mi je to bilo prilično zbunjujuće. Posle svih iskustava na sceni, došao sam - u sistem baletske akademije, gde postoji vrlo jasna baza koja mora da se prati. Tamo nas uče da je ta baza osnova svega – da se stalno vraćamo disciplini i da pokret mora da izgleda na određeni način, često u veoma intenzivnom tempu.
Nakon Beča odlučio sam da promenim školu i odem u Štutgart. To nije bila brza odluka – uložio sam mnogo vremena u nju. Prijavio sam se na audiciju za John Cranko školu, a nakon stupanja u školu sam imao nastup u Beogradu sa Polunjin fondacijom. Tada su se, zapravo, ukrstili moj put i put Klika za Srbiju, na čemu sam veoma zahvalan.
U toj školi, koja važi za jednu od najprestižnijih, - sam prihvatio koliko je važno da svi pokreti budu pravilni. Međutim, kako sam nastavljao da se disciplinovano vodim tim pristupom, u jednom trenutku nešto je prestalo da funkcioniše. Postao sam previše opsednut time kako sve izgleda, upravo iz ljubavi prema baletu, do te mere da sam zapostavio unutrašnji osećaj, iako sam mu uvek težio.
Taj unutrašnji osećaj morao sam ponovo da pronađem u sebi. U tome mi je dolazak u rodni grad mnogo pomogao. Bio sam u bolovima zbog povrede, i upravo me je taj bol naterao da se više zagledam u sebe i da učim o sebi. Tada je osećaj pravilnog pokreta iznutra postao važniji od onoga što se vidi u ogledalu. I paradoksalno – kako se taj unutrašnji osećaj vraćao, i slika je postajala bolja.
Kroz taj proces sam mnogo naučio. Shvatio sam da je sve u osećaju i da je najvažnije ono što se publici prenosi iznutra. Bez obzira na to kako nešto izgleda, ako emocija ne dolazi iznutra, publika to oseti.
Sve to mi je bilo potrebno da bih još dublje ušao u svoju profesiju i da bih publici, kroz scenu, mogao da prenesem ono što zaista želim. Taj proces se direktno nadovezuje na intuiciju, koju sam uvek pratio. Imao sam je i ranije – kada sam odlučio da odem iz škole u Beču, kada sam birao dalje korake, pa i kada sam tražio posao. Iako su neka mesta logično delovala bolje, uvek sam pratio ono što me je u tom trenutku vuklo.
Isto je bilo i sa Rusijom. Osetio sam da treba da se vratim u Beograd, iako sam taj osećaj neko vreme ignorisao. Kada sam video audiciju Narodnog pozorišta u Beogradu, znao sam da moram da se prijavim. Dolaskom ovde počeo sam u potpunosti da se posvećujem tom unutrašnjem osećaju i verujem da sada mogu da gradim svoju karijeru iskreno, iz sebe.

I nakon svega toga, odlučio si da se vratiš u Srbiju?

Izuzetno sam zahvalan što mi je angažman u Rusiji bio prvi profesionalni posao. Znao sam da tamo odlazim prvenstveno zbog iskustva, i to iskustvo sam zaista i dobio. U tom periodu odigrao sam više od 200 nastupa za godinu i po dana, u preko 15 različitih produkcija, i gotovo sve su bili klasični baleti.
Iskreno mislim da bih u Evropi za takvo iskustvo morao da provedem najmanje pet godina. Taj tempo i količina rada su mi dali ogromnu profesionalnu bazu i jasno mi je da je to iskustvo bilo neprocenjivo.

A šta ti daje energiju kada nema nastupa i aplauza?

Uvek se vraćam toj ljubavi koju imam prema baletu. Često se desi da sam umoran i da treba da idem u teretanu u drugoj polovini radnog dana, i onda mi se, sasvim slučajno, na društvenim mrežama pojavi neki baletski snimak. U tom trenutku pomislim: zbog ovoga sve ovo radim. I to me natera da ustanem i odradim trening, čak i kada mi je teško.
Inspirišu me i drugi ljudi, umetnost uopšte. Volim da gledam podkaste, iz sveta baleta, ali i šire, često sa sportistima. Iako baletski umetnici nisu sportisti u klasičnom smislu, mi moramo da budemo fizički izuzetno spremni, i u tome pronalazim mnogo sličnosti. Inspiraciju nalazim i kod glumaca i pevača kada govore o svojoj umetnosti i o tome kako ulaze u svoj svet.
Ali na kraju se uvek vratim istoj misli: scena i balet. Sve što radim, radim zbog baleta, i sama ta pomisao me ponovo pokrene. Nekako se osećam kao da ni ne moram ja da tražim inspiraciju, već ona konstantno sama nalazi svoj put i dolazi do mene.

Da li postoji uloga koju oduvek želiš da igraš?

Da, moj san je Albreht u Žizeli. Žizela mi je omiljeni balet. Zanimljivo je to što, dok sam bio u Rusiji sam stalno išao da gledam svaki balet za koji sam imao priliku da li to bilo u Mihajlovskom teatru ili nekom drugom , sem baleta Žizela. To je jedini balet koji nisam mogao da gledam bilo kada.
Razlog je taj što me taj balet dovodi u posebno stanje. Znam koliko je snažan i koliko me lično pogađa, i zato sam uvek osećao da mu želim prići sa potpunom spremnošću.

Kako je podrška Klika za Srbiju uticala na tebe?

Bez te podrške ništa od ovoga ne bi bilo moguće. Sama činjenica da je neko, kroz ceo proces, verovao u mene, i to pokazao stipendijom, bila je izuzetno motivišuća. To jeste određeni pritisak, ali pritisak koji me pokreće.
Kroz vašu podršku sam naučio i odgovornost. Ali možda je najvažnije to što na kraju dana znam da postoji neko ko veruje u mene, ko zna da sam tu sa razlogom i ko me podržava na osnovu osećaja i procene, iako me ranije niste poznavali. Tu podršku sam doživeo kao nešto što je sa razlogom došlo do mene, i to mi je zaista mnogo značilo.

DONATE